Cirkularna ekonomija - šansa za više od 30.000 novih radnih mesta

U Srbiji se godišnje proizvede 12 miliona tona otpada od kojih se čak 10 miliona ni na koji način ne tretira i zagađuje životnu sredinu. Dok više od 80% ukupnog otpada kreiraju rudarstvo i energetika usled neefikasnih proizvodnih procesa, zastarele tehnologije i drugih razloga, postoji i više od dva miliona tona komunalnog otpada koji najčešće završava na deponijama, a mogao bi da bude ponovo upotrebljen u proizvodnji ili za dobijanje zelene energije.

Razvoj cirkularne ekonomije, koja bi između ostlog podrazumevala i ponovno korišćenje otpada nastalog u procesu proizvodnje ili nakon upotrebe proizvoda, u Srbiji bi otvorio i do 30.000 novih radnih mesta. To je procena efekata Programa za uvođenje cirkularne ekonomije do 2023. koji je predložio NALED, uz podršku GIZ DKTI, sa fokusom na bolje iskorišćenje otpada od hrane, ambalažnog i elektronskog i električnog otpada.

Upravo je upravljanje otpadom od hrane primer šta sve propuštamo kao društvo. Od 2,3 miliona tona komunalnog otpada, procene su da gotovo 900.000 tona čini otpad od hrane koji se generiše „od njive do trpeze“. Najvećim delom taj otpad stvaraju domaćinstva, ugostiteljski i javni sektor.

- Naši ugostitelji godišnje nabave 123.000 tona hrane od čega 20% odmah odbace jer je reč o nejestivim delovima kao što su kosti, ljuske ili kore, a još 15% ostane nepojedeno u tanjirima. Čak 99% otpada koji nastane u ugostiteljskim objektima završi na deponiji odakle se u vazduh oslobađa metan i ugljen dioksid. A šta možemo sa tim otpadom? On je pogodan za proizvodnju biodizela i bioetanola, hrane za životinje, električne energije iz biogasa, kompostiranje i dr. Sve to može ponovo da se iskoristi u privredi i da kreira novu vrednost – kaže Jelena Kiš, predsednica Saveza za životnu sredinu u NALED-u.

Predlog Programa ukazuje da je za razvoj cirkularne ekonomije neophodno da zakonski okvir u oblasti zaštite životne sredine bude dodatno uređen, a posebno deo koji bi obavezao privredu na separaciju otpada (primera radi, u ugostiteljstvu) ili upotrebu zelene energije (transport).

Veliki problem predstavlja nedostatak infrastrukture – od posebnih kontejnera za odvajanje otpada do adekvatnih sanitarnih deponija. Srbija ima samo 10 sanitarnih odlagališta i više od 120 opštinskih koja ne zadovoljavaju ni minimum standarda. Tu je i čak 2.170 divljih deponija (procena je da ih je i više od 3.500) koja su u blizini naseljenih mesta i vodotokova.

Mogućnosti koje cirkularna ekonomija nudi u sektoru ambalaže su velike. Prema dostupnim podacima, svaki stanovnik Srbije potroši oko 50 kg svih vrsta pakovanja godišnje, od čega petinu čini plastična ambalaža, što čini više od 70.000 tona plastične ambalaže svake godine. Kada je reč o električnim i elektronskim proizvodima reciklaža bi omogućila ponovnu upotrebu vrednih materijala koji se u njih ugrađuju.

Takođe, cirkularna proizvodnja unapredila bi dizajn proizvoda kako bi bio napravljen od ekoloških materijala koji ne zagađuju, a čiji se delovi mogu lako popraviti, zameniti ili reciklirati. Na primer, prosečan televizor sadrži približno 6% metala i 50% stakla, dok šporet sadrži 89% metala i 6% stakla.

Iako su trenutna ulaganja u životnu sredinu u Srbiji i četiri do pet puta manja nego u zemljama Evropske Unije i iznose 0,3% BDP-a, u privedi postoji veliko interesovanje za prelazak na cirkularni model ekonomije. To se posebno odnosi na one koji posluju sa međunarodnim kompanijama, čiji su zahtevi po pitanju životne sredine.